Рођен је у Нишу 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима, пише песме и бори за њихово објављивање.
Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем.
Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа.
Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 1961.године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.
Збирке песама:
Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)
Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем.
Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа.
Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 1961.године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.
Збирке песама:
Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)